Bata Živojinović u posljednjem intervju: Gledao sam kako četnici kolju mladića…

Srbijanski glumac Velimir Bata Živojinović preminuo je sinoć u 22:45 u bolnici “Sveti Sava” u Beogradu.

 

Živojinović je odigrao najviše uloga u cijeloj regiji, a u svijetu je poznat prije svega po ulozi u filmu Valter brani Sarajevo, koji je mega popularnost doživio u Kini.

Povodom smrti ovog velikog jugoslovenskog i srbijanskog glumca prenosimo intervju koji je 2012. dao za sarajevski sedmičnik Dane.

 

POVEZANI SADRŽAJ: Za one koji žale Batu Živojinovića: Pogledajte ratno druženje Karadžića i legendarnog Bate na Palama (VIDEO)

 

Intervju prenosimo u cjelosti:

Proslavljeni jugoslovenski reditelj, Veljko Bulajić, pomogao mi je da dođem do Velimira Bate Živojinovića. No, prije nego sam otišla na ugovoreni intervju, Bulajić je imao potrebu da mi razjasni neke stvari:

“Bata i ja smo nekada bili jako bliski, gotovo braća. Ali, kada se učlanio u stranku Slobodana Miloševića, prestao sam da mu se javljam. Kasnije, kako je vrijeme prolazilo, od prijatelja sam dobijao informacije da je pomagao ljudima, svima izlazio u susret. Nisam bio iznenađen: uvijek je bio dobar čovjek. Eto, pomirili smo se, iako ni danas ne mogu da razumijem šta je tamo tražio. Bio je veliki glumac, jedan od najvećih i tako nešto mu nije bilo potrebno. Odigrao je nezaboravne uloge i po tome bi trebalo da ga pamte.”

I pamte ga po Valteru, po ulogama u filmovima Bitka na Neretvi, Kozara, Sutjeska, Maestro i Margarita, Uzavreli grad, Skupljači perja, Tri, Breza… Bitka na Neretvi je, kaže Bata Živojinović, snimana osamnaest mjeseci. Tačno toliko nije vidio porodicu. Kada se jednog dana najzad pojavio, vrata mu je otvorila ćerka: “Pogledaj, mama, došao čika Bata!” – rekla je ushićeno.

 

Opanke, cokule, cipele

Mada je, zbog bavljenja glumom, mnogo toga propustio, Bata Živojinović se ne žali. Ove je godine proslavio značajan jubilej: 77 godina života i 55 godina rada. “Iako se nalazim ne u trećem, nego u četvrtom dobu, još uvek je rano za odbrojavanje” – kaže za Dane. “Ne svodim račune, ne razmišljam o tome šta sam uradio… Kada bih razmišljao, verujte da bih poludeo.”

 

Zašto biste poludjeli?

Ljudi se često poistovećuju sa onim što su uradili, a to je, po mom mišljenju, veoma opasno po zdravlje. Nisam to što sam radio…

 

Nego, šta ste?

Običan, normalan čovek. Radio sam svoj posao, izvodio glumačke radove, ništa drugo. Nisam živeo tuđe živote, svojim sam bio zadovoljan. Polovinu filmova u kojima sam glumio nisam ni gledao. I, pravo da vam kažem, dosta toga jedva da je i vredno pomena…

 

Niste sujetni?

Nisam. Iz kuće sam nedavno izbacio tri kamiona knjiga snimanja, scenarija, rekvizita… Kao i većina glumaca, skupljao sam rekvizite iz svojih filmova – uglavnom obuću – i imao ogroman fudus opanaka, čizama, cokula, cipela… Od toga je cela kuća smrdela. Na kraju sam sve pobacao.

 

Nije vam bilo teško?

Ne.

 

Kada ste počeli sa “izvođenjem glumačkih radova”?

Prvu značajniju ulogu dobio sam 1957. godine, u filmu Veljka Bulajića, Vlak bez voznog reda. Sedeo sam u kafeu Beogradskog dramskog pozorišta, Veljko sa Oliverom Marković za drugim stolom. Prišao mi je, pozvao me je u Zagreb i, mada sam bio još uvek nepoznat i neafirmisan glumac, dobio sam ulogu. Postali smo prijatelji, gotovo rod. Svom sinu sam dao ime Miljko, po ocu Veljka Bulajića.

 

I kasnije ste glumili u Bulajićevim filmovima?

Posle Vlaka, najpre sam dobio ulogu u filmu Rat, a onda i u filmu Uzavreli grad, koji je u Puli zaradio nekoliko Zlatnih arena. Pulski festival je bio najvažnija jugoslovenska filmska smotra i te su nagrade nešto značile.

 

Jedan od najvećih beogradskih novinara, Bogdan Tirnanić, napisao je da je Uzavreli grad zapravo bio prvi film tzv. crnog talasa u jugoslovenskoj kulturi.

Iako zvanično nikada nije proglašen delom crnog talasa, tema Uzavrelog grada je tipično crnotalasovska: život “običnog čoveka” u našem socijalističkom sistemu, socijalne teme, realizam tamnih tonova koji se nije sviđao ljudima na vlasti. Zajednički imenitelj ostvarenja crnog talasa bile su negativne političke asocijacije na društvo u kojem živimo. Pošto u Jugoslaviji nije postojala cenzura, nikada nijedan od tih filmova nije zabranjen.

 

Kako nije?! A Plastični Isus Lazara Stojanovića?

Plastični Isus je direktno vređao Tita. Ostali filmovi nisu zabranjivani, ignorisani su. Tako je nezapaženo prošao sjajan film Mike Antića, Doručak sa đavolom, u kome sam, pored Mire Stupice, igrao glavnu ulogu. Slično je bilo sa filmom Saše Petrovića, Maestro i Margarita, rađenom po romanu Mihaila Bulgakova. Zanimljivo, oba filma su dobila nagrade na Pulskom festivalu – Doručak sa đavolom čak i Zlatnu arenu za scenario. Ali, posle toga nikada više nisu prikazani: nije bilo premijere, bioskopa, kritika ili komentara u štampi… Zvanična zabrana ne postoji, nikakav dokument, nikakav pečat, jednostavno – nema vas! Ne postojite!

 

I, šta je gore: da vas zabrane ili da vas prešute?

Ako morate da birate, onda je verovatno bolje da vas zabrane. Digne se neka prašina, nešto se događa, ovako – ništa! Mrtvi ste!.. Uprkos svemu, moram da kažem da ste u toj državi ipak mogli da radite, da snimate filmove, pravite pozorišne predstave, da pišete, da objavljujete bolje i kvalitetnije nego u bilo kojoj od zemalja nastalih raspadom Jugoslavije.

 

Kako nije?! A Plastični Isus Lazara Stojanovića?

Plastični Isus je direktno vređao Tita. Ostali filmovi nisu zabranjivani, ignorisani su. Tako je nezapaženo prošao sjajan film Mike Antića, Doručak sa đavolom, u kome sam, pored Mire Stupice, igrao glavnu ulogu. Slično je bilo sa filmom Saše Petrovića, Maestro i Margarita, rađenom po romanu Mihaila Bulgakova. Zanimljivo, oba filma su dobila nagrade na Pulskom festivalu – Doručak sa đavolom čak i Zlatnu arenu za scenario. Ali, posle toga nikada više nisu prikazani: nije bilo premijere, bioskopa, kritika ili komentara u štampi… Zvanična zabrana ne postoji, nikakav dokument, nikakav pečat, jednostavno – nema vas! Ne postojite!

 

I, šta je gore: da vas zabrane ili da vas prešute?

Ako morate da birate, onda je verovatno bolje da vas zabrane. Digne se neka prašina, nešto se događa, ovako – ništa! Mrtvi ste!.. Uprkos svemu, moram da kažem da ste u toj državi ipak mogli da radite, da snimate filmove, pravite pozorišne predstave, da pišete, da objavljujete bolje i kvalitetnije nego u bilo kojoj od zemalja nastalih raspadom Jugoslavije.

 

Kako je to moguće?

Uprkos povremenim sankcijama prema “neposlušnima”, Tito je shvatio da je za malu državu poput Jugoslavije veoma značajno da se na evropskoj i svetskoj sceni afirmiše pomoću kulture i sporta. Znate li kako su u Kanu dočekani Skupljači perja?! Pa, setite se koga je sve Veljko Bulajić doveo da igra u fimu Bitka na Neretvi: Orsona Wellesa, Francoa Neroa, Yula Brynnera, Hardyja Krügera… Kakva je to bila ekipa! Jugoslavija je bila četvrta zemlja u svetu u kojoj je 1969, samo godinu dana nakon njujorške premijere, izvedena Kosa. Da ne govorimo da je tako nešto bilo nezamislivo u zemljama Istočnog bloka.

 

Osim u filmovima crnog talasa, glumili ste i u tzv. strip-filmovima. Šta je to strip-film?

Reč je uglavnom o filmovima Hajrudina Krvavca – Valter brani Sarajevo, Most, Diverzanti, Partizanska eskadrila… Kritičari su pisali da u njima NOB nije prikazan autentično, što je donekle tačno. Naime, u Šibinim filmovima niko od glavnih junaka nije poginuo, niko nije ranjen. Od njih je napravljen mit. Za razliku od Bulajića, koji je rekonstruisao bitke, istorijske događaje prikazivao onako kako su se dogodili, Šiba se trudio da priču približi gledaocu, da, modifikujući stvarnost, izazove emocije. Svet ih je obojicu prihvatio: i Veljka i Šibine balkanske džejms bondove…

 

Kakav je bio vaš Valter?

Vidite, kako vreme prolazi, sve se zaboravi, ostaje Valter. I kod nas i vani. O Kini da i ne govorimo. Kinezi su se identifikovali sa Valterom… U vreme NATO bombardovanja SRJ, 1999, kineska televizija je sa mnom pravila intervju. Taj novinar mi je kasnije pričao kako su se njihovoj redakciji javili milioni Kineza koji su hteli da dođu u Srbiju i “brane Valtera”. A Valter je Bosanac.

 

Kako ste uopće dobili ulogu Valtera?

Prethodno sam bio snimio neke filmove i Šiba Krvavac me je pozvao u Sarajevo. Nije tražio probno snimanje, dao mi je tekst i pitao hoću li da igram. Kasnije sam igrao u svim njegovim filmovima. Zvao me je Frenki.

 

Zašto?

Neke novine su me nazvale Frenkom Sinatrom jugoslovenskog filma. Šiba je bio izuzetan čovek, plemenit. Jednom sam mu rekao kako bi bilo bolje da ga ljudi više vole kao reditelja nego kao čoveka. Obožavao sam ga. Venčao sam ga sa Ešrefom u kući mog dede, na Kosmaju.

 

Jeste li imali kontakt tokom rata?

Jesam. Bio sam na Palama, sedam meseci snimao neku komediju, Šiba je bio u Sarajevu. Kao i sve Sarajlije tih godina, živeo je teško. Mislim da je umro od gladi…

 

Dok ste vi “snimali neku komediju”?!

Nažalost, nisam ništa mogao. Bio sam jedan, usamljen. Video sam da je na Trebeviću postavljeno pedesetak topova čije su cevi bile uperene ka Sarajevu. Neki ludaci su povremeno prilazili i pucali. Videvši jednoga od njih – u pitanju je bila poznata ličnost, sa kojom sam do tada bio na “vi” – doleteo sam i počeo da urlam: “Šta radiš, bre, čoveče?! Koga si pogodio?!” “Ne znam” – odmahnuo je rukom. Učinio je zločin za koji, osim mene, ne zna niko.

 

Nećete da kažete ko je ta “poznata ličnost”?

Neću.

 

U posljednjoj sceni filma Valter brani Sarajevo, nacistički oficir rezignirano pokazuje rukom na grad i kaže: “To je Valter”. Da li ste, tokom tih sedam mjeseci na Palama, nekada pomislili da Karadžićeve ubice, pucajući na Sarajevo, zapravo pucaju na Valtera, na vas?

Kao dečak od deset, jedanaest godina, u svom dvorištu, u selu na Kosmaju gde sam odrastao, gledao sam kako četnici kolju mladića, partizanskog kurira. Na deset metara od njih, stajali su dečakovi roditelji i rodbina… Znate, ljudi misle da čoveka možete zaklati tako što mu stavite nož pod grlo i presečete vodoravno. Ne. Nožem morate da uđete u ovu rupu na vratu, između dve kosti i… Na mestu gde je mladić ubijen, moj deda je zasadio višnju. Bujala je, ali niko nikada sa tog drveta nije ploda ubrao. Evo, skoro sedamdeset godina je prošlo, a taj događaj ne mogu da izbacim iz glave. Pokušavao sam…

 

Zašto mi to pričate?

Zato što tu traumu još uvek nosim. Kao što nosim i topove uperene na Sarajevo.

 

Da li ste se tokom rata vidjeli sa Hajrudinom Krvavcem? Jeste li nekada dolazili u iskušenje da siđete dolje, da ponovo pokušate da odbranite Sarajevo?

Nisam izmislio taj rat i taj sukob. Šta sam mogao?! Bio sam svestan da je Šiba dole, a dole su bili mnogi moji prijatelji. Čuo sam se sa njima, razgovarali smo… Šiba je povremeno izlazio iz Sarajeva, pa smo se i viđali. Bio je šećeraš i jedva da je mogao da preživi u mirnodopskim uslovima. Molio sam ga da izađe, nudio da mu organizujem dolazak. Hteo sam da ga smestim u svoju kuću u Šumadiji, u onu u kojoj sam ga venčao. Odbio je, želeo je da ostane sa svojim narodom. To sam razumeo.

 

Mislite da je on razumio vas?

Mislim da jeste. Nadam se… Dugo smo se poznavali, znao je kakav sam čovek, da od mene ništa ne zavisi… Zato je razumeo. Šiba je znao da na Pale nisam došao da ratujem, radio sam svoj posao. Nisam delovao politički…

 

Bili ste član Miloševićeve Socijalističke partije Srbije.

Bio sam, tačno je. Ali, na Pale nisam došao kao član SPS-a, nego kao glumac. Niko me ništa nije pitao, nisam donosio nikakve odluke…

 

 Zašto ste uopće ušli u tu partiju?

Vrata su bila otvorena, pa sam ušao.

 

Pitam vas ozbiljno.

Ozbiljno vam odgovaram… Takvo je bilo vreme. Radio sam u selu, sa zemljacima brao grožđe, pekao jagnje, kada je došao čovek i dao mi da potpišem nekakav papir. Kaže – potpiši za Slobu, on je naš. Bilo mi je svejedno, nisam ni čitao. U to sam vreme bio u dobrim odnosima sa Vukom Draškovićem. Ali, njegov “predstavnik” je u naše selo došao kasnije. Da je stigao pre ovog Slobinog, verovatno bih bio u Srpskom pokretu obnove.

 

Imate li utisak da su vas zloupotrijebili?

Ne. U politiku nisam ušao kao golać, imao sam ime, prezime, biografiju, karijeru… Tačno je: postao sam član SPS-a ne znajući ni stranački program, ni statut, ni ideologiju. Politikom sam se bavio kao svaki Jugosloven – sve se svodilo na nivo seljačkog, kafanskog filozofiranja. Podlegao sam utisku da su politički oponenti zapravo naši ljuti neprijatelji. Kasnije sam bio jedini poslanik SPS-a koji je u Skupštini bio u dobrim odnosima sa poslanicima svih partija. Pomogao sam kome sam mogao.

 

Ipak, ne razumijem šta vam je to trebalo. Mogu da shvatim da čovjek ambiciozan, neostvaren, nerealizovan, bez talenta uđe u partiju, razumijem Ivicu Dačića…

Nikada nisam kalkulisao sa tim da bi neka partija mogla da mi pomogne u napredovanju u profesiji… Mislio sam da pomažem svom narodu.

 

Milošević i Šešelj

Znate da su posljedica te politike i topovi na Trebeviću i Sarajevo i Vukovar i Dubrovnik i Srebrenica… Je li vam danas žao što ste ušli u SPS?

Žao mi je naroda koji je stradao. Ali, morate da znate da na toj krvavoj šahovskoj tabli nisam bio čak ni pion. Bio sam beznačajan, niko!

 

Upoznali ste Slobodana Miloševića?

Jesam, naravno. Sećam se da me je odmah hteo da napravi štos, pa me je pitao koliko sam puta poginuo. “Pedeset” – rekao sam. “E, pazi se pedeset i prvog” – upozorio me je. “Gospodine predsedniče, za mene je lako, dobro bi bilo da se vi pripazite – prvog!”

 

Zašto vas Milošević 2001. nije podržao kao predsjedničkog kandidata?

Iako sam bio kandidat njegove partije, Milošević je, umesto meni, podršku dao Vojislavu Šešelju. Kako? Ne znam, ne mogu da objasnim. Ali, nisam ljut.

 

Nakon rata, da li ste nekada otišli u Sarajevo?

Ne, nikada. Nisu me zvali. Ne zameram im, ali mi je žao. To je bio moj drugi najdraži grad. Iako se nikada nisam osećao Beograđaninom – Kosmajac sam, Šumadinac – prvi je ipak Beograd.

 

Kada ste došli u Beograd?

Kao dečak, tokom Drugog svetskog rata. Moja majka je bila član KPJ od 1936. Radila je u kovnici novca. Otac radikal, telohranitelj Nikole Pašića. Deda je pripadao građanskom sloju, bio savetnik ministra poljoprivrede. Otac je bio sudski izvršitelj, pa smo se stalno selili. Tako sam rođen u Jagodini. Osnovnu školu sam završio u selu, nastavio u Smederevskoj Palanci, a onda smo se doselili u Beograd. Ovde sam krenuo u gimnaziju.

 

Kako ste se odlučili za glumu?

U Beogradu su posle rata često organizovane igranke na kojima uvek “dame biraju”. Moje društvo nikada nisu birale. Bili smo gameni sa Crvenog krsta. Jedne sam večeri, zverajući tako po sali, podigao sa poda neke stare novine i video naslov: Konkurs za glumačku školu u Nišu. Sa dvojicom drugova sam uskoro krenuo za Niš. Nekako sam položio prijemni ispit za srednju glumačku školu i na drugoj godini pokušao da upišem Akademiju dramskih umetnosti. Uspeo sam tek iz trećeg pokušaja.

 

Školujući se, šta ste naučili o glumi?

Ništa! Gluma se ne uči u školi.

 

Gdje se uči?

Sve zavisi od reditelja.

 

Ipak, mora valjda postojati neki dar?

Dar je potreban slikaru, piscu, arhitekti… Glumcu ne. U pitanju su emocija i koncentracija. Tvrdim da svaki čovek može da bude veliki glumac. Evo, od vas bih za tri dana napravio glumicu. Ne verujete?! Suština glume je umeće reditelja: kakve indikacije dobije, takav će i biti. Morate ga uvući u lik, usmeriti ga, objasniti mu kojim će putem doći do onoga šta se od njega traži, pomoći mu da uđe u atmosferu, u karakter, u stanje koje je za njega zapravo neprirodno… Morate izaći iz Bate Živojinovića i postati – Valter, postati neko drugi…

 

Bata Životinja

Stanislavski to zove “kad bi” i “date okolnosti”?

Tako je. Američki glumci su prihvatili Stanislavskog i zato su veliki. Gde glumci greše? U tragediji treba pokazati jake emocije. Kako doći do njih? Kako da vam osećanja izađu na oči koje su glumčevo glavno izražajno sredstvo? Kada lice dovedete u stanje discipline, promeni vam se glas. Potreseni ste i idete ka tome da zaplačete. Ali, kada svi očekuju suze, vi se suzdržite. Ne smete da popustite, to rade deca. Muka treba da dođe do očiju, da kažete, ovde mi je stalo. Pa, neka stane! Onda vam verujem. Morate imati meru. U tome je čar i moć glume. Glumac mora da pazi da ne uđe u manir, da ne igra sve uloge na isti način. To je najopasnije.

 

Gdje ste, od koga ste sve ovo naučili? Kažete – niste u školi.

Počeo sam da učim od glumaca okupljenih u Akademskom pozorištu Branko Krsmanac. Sa društvom sa Crvenog krsta sam često sedeo u parku preko puta hotela Moskva i slušao viku i vrisku iz obližnjeg podruma. Spuštali bismo se do prozora, u Krsmancu je Soja Jovanović radila predstavu. Pošto smo sedeli na prozoru i glasno komentarisali to što vidimo, neko od glumaca je dreknuo: “Ili uđite ili bežite odatle!” Jedini sam ušao, ostali su se razbežali.

 

Ušli ste kroz prozor?

Kroz prozor! I tu sam ostao ceo život. Bila je to generacija nezaboravnih jugoslovenskih umetnika: Radoš Novaković, Minja Dedić, Soja Jovanović, Olivera i Rade Marković, Ljuba Tadić… Kasnije su stigli Sima Janićijević, Slobodan Cica Perović… Velika imena! Zajedno su osnovali Beogradsko dramsko pozorište. Odveli su me sa sobom. Tada sam dobio nadimak Bata – Životinja.

 

Zašto ste dobili taj nadimak?

Radio sam sve, nisam birao. Dobijao sam male, epizodne uloge, ali sam u BDP-u ostao jedanaest godina. Brzo sam shvatio u kakav sam ansambl ušao: sjajan, savršen, bili su veliki majstori. Nisam imao šanse. Iz tog pozorišta me je “izvukao” Veljko Bulajić. Postao sam filmski glumac i novine su prvi put počele o meni da pišu. Dobijao sam uloge i u velikim koprodukcijama koje su rađene tih godina…

 

Veljko Bulajić mi je rekao da ste mogli da napravite veliku svjetsku karijeru, ali niste znali engleski.

Ne znam ga ni danas. Igrao sam glavnu ulogu u Lažnojmeri, najuspešnijem nemačkom filmu u istoriji, iako nisam znao reči nemačkog.

 

Kako ste igrali?

Pošto je film rađen kao koprodukcija, u Avala-filmu je sedela Mađarica, sekretarica koja je, pored mađarskog, govorila nemački i srpski. Imao sam ogroman, dug tekst, pa sam je zamolio da mi ga napiše na ćirilici. Tako sam ga i naučio. Upozorio sam reditelja da ću, ako bilo šta promeni u scenariju, jednostavno sve zaboraviti. Srećom, ništa nije menjao. Posle filma Bitka na Neretvi, Orson Welles mi je ponudio ulogu u svom filmu, ali, budući da nisam znao engleski, to je propalo.

 

Zašto nikada niste glumili u filmovima Emira Kusturice?

Tako, desilo se. Družio sam se sa Emirovim ocem, koji je bio najbolji prijatelj Šibe Krvavca. Kusturicu sam upoznao kao klinca. Kažu da je igrao u filmu Valter brani Sarajevo.

 

Jeste.

Gde, gde je igrao?

 

Pojavio se u filmu, izgovorio jednu rečenicu…

Ako je to zaista bio Kusturica, to bi moralo da se zna, da se pamti da je on. A ja ga se ne sećam.

 

Dobro, Kusturica nije glumac…

Svejedno, veliki se pamte. Hiljadu puta sam gledao taj film, a nikada ga nisam primetio. Doduše, nisam ga primetio ni kao reditelja.

 

Kako to?

Lepo, nisam gledao njegove filmove. Ne zato što u njima nisam igrao, nego… tako. Igrao sam u filmovima dvojice najvećih jugoslovenskih filmskih reditelja svih vremena: Veljka Bulajića i Saše Petrovića. Veljko je, pored intelektualnog kapaciteta koji ja nemam, znao da voli ljude sa kojima radi. Komandovao je, ali ne bez šarma. Imao je snagu da vas uveri u ispravnost onoga što hoće. Kada bi objašnjavao šta od vas traži, pokušavao je da glumi i to je izgledalo smešno. Isto je radio i Saša Petrović. To se zove foršpinovanje. Iako deluje komično, u tom pokušaju postoji zrnce koje glumac, ako je pravi, prepozna, zgrabi, izvuče i – to je to. Kada je Bitku na Neretvi uvrstio među deset najboljih ratnih fimova svih vremena, veličinu Veljka Bulajića je priznao ceo svet.

 

Premijera Bitke na Neretvi je održana u Sarajevu 1969?

Jeste, a prisustvovao joj je i Josip Broz Tito. Bilo je veličanstveno. Veljko je doveo sve glumce, članove ekipe… Veče sam proveo u društvu sa Titom.

 

Tada ste se upoznali?

Ma, jok! Upoznali smo se mnogo ranije. Tito me je često pozivao u kuću i tražio da mu pričam viceve na njegov račun. “Ma, neću!” – odbijao sam. “Da pričam, a da me onda ovi vaši ‘apse.” “Nemoj da brineš: u ovoj državi samo ja hapsim!”

Tito je na Vangi imao veliki zoološki vrt. Jednom sam ga pitao ko hrani sve te silne životinje. “Ja, ja ih hranim. Od moje plate” – rekao mi je. “Kolika vam je plata?” “Otkud’ znam?!” – odgovorio je ravnodušno. Nije znao ni kako dinar izgleda! Titu sam krao cigare, upaljače.

 

Baš – krali?

Baš krao! Zašto bih vas lagao?! Tito je pušio holandske cigare – Henrih III. Držao bi ih na stolu i ja bih punio džepove čim bi se okrenuo. Jednom je pozvao u goste Borisa Dvornika koji je bio beskrajno šarmantan čovek. Zlato! Umeo je da peva, da se šali, bio duhovit… Boris je došao, ali, kako je morao da sačeka, u sobi je pronašao viski i napio se kao svinja. Tito se smejao, pitao ga je gde se tako udesio. Odgovorio je da je u sobi našao njegov viski. “I ti si lopov kao onaj tvoj Bata Živojinović.” Tito je bio harizmatičan, šarmantan, prirodan, normalan čovek. Jako sam ga poštovao. Bio je Bog i, kada bi dolazio u Beograd, ceo grad je stajao mirno. Nosio sam mu sanduk kada je umro.

 

Da li je Tito komentarisao vaše uloge?

Nije, ali me je voleo. Zvao me je Zagorac, po ulozi u najboljem jugoslovenskom filmu svih vremena – Breza Ante Babaje. Igrao sam Zagorca, lugara, pijanduru. Jednom sam se pobunio: “Nisam ja Zagorac, ja sam Šumadinac!” “Uh, velika stvar” – rugao mi se. “Meni je to isti k….!” Njemu je to stvarno bilo svejedno. Sad ljudi lupetaju, pričaju svašta: mrzio ove, mrzio one… Što o tome nisu pričali dok je bio živ? Nisu smeli da pisnu! U toj se državi znalo ko je gazda. U svakoj republici. Kada sam pre nekoliko godina posetio Castroa, pitao sam ga imaju li na Kubi neku opoziciju. “Kako ne?!” – odgovorio je. “Pa, gde su?” – čudio sam se. “U zatvoru, gde bi bili?!” E, i kod nas se znalo. Bili smo ozbiljna država.

 

Je li vam žao kada se ta država raspala?

Ne da mi je žao, boli me. Ne razumem: ne mogu da odem u Hrvatsku na more, u Crnu Goru, u Bosnu… To je bila moja zemlja! Bosna mi je bila drugi dom, dala mi životnu šansu. Pored ovog naroda ovde, Bosanci su mi uvek bili najbliži. I žena mi je Bosanka. U Bosni sam snimio mnogo filmova, bio omiljen. Kada bih ujutro izašao iz hotela Evropa, ljudi bi me pozdravljali: “Đe si, care?!“ Kasnije, kada sam tokom rata snimao na Palama, jednog dana su mi rekli da imam poziv iz Sarajeva. Javio se neki čovek, nije se predstavio. “Jesi ti, Valtere?” – pitao je. “Šta ćeš tamo, pederu?!” E, možda je upravo negde između ta dva “pozdrava” stala cela moja karijera, ceo moj život.

 

POVEZANI SADRŽAJ: BATA JE UMRO U SNU: Detalji smrti SARAJEVSKOG Valtera!

(239)



This post has been seen 1760 times.

Bata Živojinović u posljednjem intervju: Gledao sam kako četnici kolju mladića…

| Bosna i Hercegovina, Intervju, Magazin, Slider, Vijesti |
About The Author
-