Drašković: O čemu sam razgovarao sa Izetbegovićem i Karadžićem pred početak rata

Nema više Jugoslavije, Slovenija i Hrvatska su međunarodno priznate države, začinje se krvno kolo i po Herceg-Bosni, a ja, pešice, 12. januara 1992, razgledam Sarajevo. Idem na razgovor i prvo viđenje sa Alijom Izetbegovićem, predsednikom te republike koju bi da otrgnu ili rastrgnu. Na zgradi pošte grafit: “Ovo je Srbija!” Ispod njega, drugi: “Budalo, ovo je pošta!”

Hoće li, pitam se, humor biti jači od bezumlja. U novinama, izjava Izetbegovićevog ministra, nekog Čengića, koji se, upravo, vratio iz posete Ankari, da je njemu Turska majka. Članu Predsedništva SPO, advokatu Strahinji Kastratoviću, koji sa mnom ide na sastanak, kažem da tu Čengićevu ludu izjavu neću prećutati pred Izetbegovićem, prenosi Slobodna Bosna.

Izetbegović nas dočekuje ljubazno i sa osmehom. Sa njim je i njegova kćerka, koja mu je šef Kabineta. O njemu znam onoliko koliko i on o meni. On je, za Srbe, simbol islamskog fundamentalizma, a ja, za muslimane, barjaktar četništva i velikosrpske hegemonije. Obojica smo bili u zatvoru, on davno, a ja nedavno, ja kratko, a on dugo. Obojica smo odrasli u državici čiji je on predsednik. I on i ja, bar na rečima, volimo istog i jedinog Boga, koji je, po njemu, u Kuranu, a po meni u Bibliji. I obojica govorimo istim jezikom…

– Je li vam žao Jugoslavije? – skrenuh razgovor sa običnog ćaskanja koje je potrajalo.

– Duša me boli – odgovori.

– I mene.

– Nadam se, ipak, da ona može oživjeti. Sa puno napora, sa puno mudrosti i na novim osnovama.

– Kako to zamišljate?

– Razmišljam o novom udruživanju – otpi on, meraklijski, gutljaj kafe i produži da objašnjava.

U saglasju sa dobrim namerama lorda Karingtona, osnovati asocijaciju ili tržišno-monetarnu uniju šest nezavisnih jugoslovenskih država. Između njih, na granicama, ne bi bilo ni vojske, ni policije, ni carinskih prelaza, kao i za “srećnog zemana”, kako je rekao. Ljudi bi nosili samo lične karte, a ne pasoše. Ovakva zajednica bi, veoma brzo, dobila status pridruženog člana Evropske zajednice, kakav imaju Mađarska, Poljska i Čehoslovačka.

– Šta sa sadašnjom JNA? – upitah ga. – Karington je svojim planom zaobišao ovo veoma važno pitanje. Vojska je i dalje velika i zatrpana oružjem. Nijedan general, nijedan oficir neće pristati da bude portir ili da prodaje semenke, sve dok mu je i poslednja raketa pri ruci.

– To pitanje bismo riješili tako što bi svaka od šest država imala svoju vojsku, a najskuplji rodovi, kao što su vazduhoplovstvo i raketne jedinice, bili zajednički i pod zajedničkom i paritetnom komandom. Dobijamo poruke iz Brisela da bi nam, u tom slučaju, Evropa dala novac za profesionalno ustrojstvo vojski i za časno zbrinjavanje viška oficira i građanskih lica u sadašnjoj JNA.

– Nešto od toga je moguće, a ponešto i nemoguće – i obradovah ga i rastužih, istovremeno.

– A šta je to nemoguće?

– Hrvatska i Slovenija su otišle. Oni slave. Neće prihvatiti bilo koji oblik zajedničke vojne komande niti ma kakvo udruživanje sa ostatkom Jugoslavije. Pre dva meseca su to hteli i prihvatili plan lorda Karingtona. Više to neće. Sada je kasno. Zato se, gospodine predsedniče, okrenimo ovome što je ostalo i što je još zajedno.

– Četvoročlanoj federaciji Srbije, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Crne Gore? Na to mislite?

– Da, ako je federacija sada moguća.

– Nije moguća. Sve donedavno, bila je moguća takva federacija u labavom državnom savezu sa Slovenijom i Hrvatskom, i predlagali smo je Kiro Gligorov i ja. Zagreb i Ljubljana su htjeli, a Milošević je odbio. U ovim okolnostima, moguća je samo zajednica ove četiri suverene republike. I to u njihovim postojećim granicama.

– Onda tu zajednicu i učinimo zajednicom – požurih sa svojim predlogom.
Neka, kažem mu, svaka od ove četiri države ima svoju vojsku, ili svoju gardu, a elitni i najskuplji rodovi armije da budu zajednički. Naravno, pojašnjavam, da mislim na novu i neideološku armiju.

Zašto, pitam ga, da ta zajednica, po ugledu na Evropski parlament, ne bude imala i svoj parlament i svoj Savet ministara, koji bi, po godinu dana, zasedao u Beogradu, Sarajevu, Skoplju i Podgorici? Otvorene granice, zajednička moneta i jedinstveno tržište. Ovako uređena, četvorna zajednica bi stupila u carinsku i ekonomsku uniju sa Hrvatskom i Slovenijom. I trebalo bi, naglasih to, potpisati lanac novih istorijskih sporazuma. Najpre, između Srba i Hrvata, jer je tu epicentar svih lomova. Zatim, između Srba i muslimana, Srba i Albanaca, Makedonaca i Albanaca…

– Veseli me što isto želimo i što slično mislimo – spusti on ruku na moje rame. – Selameta i merhameta, samo toga da bude. Nadam se da ste razumjeli?

– Poznajem turcizme kao i vi – nasmeših se. – Odrastao sam sa muslimanima.

– Iskreno mi recite može li se ovo sve postići i da li nas dvojica samo sanjamo? – na licu mu zaigra senka zebnje.

– Od vas zavisi, gospodine predsedniče.

– Od mene? A ja mislio od Miloševića.

– Neka Bosna bude mirna i Srbija će njega da se odrekne. A Bosna neće biti mirna, ako ne prekinete ovu opasnu partiju preferansa.

– Pa, to je kartaška igra – iznenadi se on.

– Tačno tako, igra u kojoj se dvojica udružuju protiv trećega… Kao pre pet decenija, kad su se muslimani u Bosni i Hercegovini, neprirodno, sa Pavelićem uortačili protiv Srba, a trebalo je, po istoriji i svemu, da bude obrnuto. I sada se…

– Dosta je Bošnjaka bilo i u partizanima – prekide me on u pola misli, ali nimalo osorno ili uvređeno.

– Bilo ih je u partizanima, a bilo ih je i u… – htedoh da kažem “i u četnicima”, ali se zaustavih. –

I sada se, nažalost, muslimanima nudi preferans protiv Srba. Učinite, molim vas, sve da svi dvojni savezi protiv trećeg u Bosni prestanu… Ako je to, ikako, moguće – dodadoh. – Ako nije moguće, onda muslimani i Srbi, ovoga puta, moraju igrati zajedno!

– Belaj, belaj veliki može da bude – huknu on. – Jedna država, a tri naroda, od kojih svaki za sebe traži Bosnu cijelu. Više ne znam ko sve muti i na koju stranu.

– Kantonizacija Bosne, slično Švajcarskoj. To je rešenje koje predlažem već dve godine – sačekah pravi trenutak da to pojasnim.

Bilo bi, pričam, a on sluša napregnuto, najbolje omeđiti nekoliko kantona ili okruga ili regiona, naziv je manje važan. Istočnohercegovački, Istočnobosanski i Banjalučki kanton, sa srpskom većinom. Centralnobosanski i Zapadnobosanski, sa muslimanskom većinom. I Zapadnohercegovački, sa hrvatskom većinom. Svaki kanton imao bi svoju vladu i parlament, čak i kantonalnu policiju, podređene centralnoj kantonalnoj skupštini i vladi…

– I ućutkajte, molim vas, onog ministra Čengića i njemu slične! – ne izdržah da to ne spomenem.

– Na šta mislite?

– Kaže, sinoć, na sarajevskoj televiziji da je njemu Turska majka… Mogu, verujte, da razumem da on tako oseća, i zašto oseća, ali i on mora da zna da Srbima, nikako, Turska ne može biti majka, a Čengić u Bosni živi sa Srbima.

– Da, u pravu ste – reče tiho.

– Mogu se neki u Bosni osećati i kao Eskimi, ali ne mogu tražiti i polarne uslove za ta svoja polarna osećanja – poslužih se dalekom aluzijom, da ga, slučajno, ne povredim. Izetbegović se, međutim, trgnu u stolici i naglo ustade. Ode, bez reči, na drugi kraj prostranog kabineta i, čini mi se, iz fioke svog radnog stola, izvuče nekakav papir i vrati se.

– Nisam ja, Vuče, od onih koji kriju ko su i od koga su – pruža mi požuteli papir, ali ga ne ispušta iz ruke. – Ovo je moj robijaški poslijeratni karton iz zatvora u Foči, gdje sam robijao kao mladomusliman. Ispunio sam ga svojeručno, bez ičijeg nagovora i po svojoj slobodnoj volji. Izvolite, pročitajte.

I ja čitam. Piše, zelenim mastilom. Ime: Alija. Prezime: Izetbegović. Vjeroispovjest: musliman. Nacionalnost: Srbin.

Ćutim. Samo ćutim. On, vidim, čeka da nešto kažem, a ja ne mogu da se setim nijedne prikladne reči. Da mu kažem da sam iznenađen? Ili, da me je obradovao? Ili…

– Nisam – spasi me on – htio da se pišem kao “neopredijeljen”. Znam svoje korjene i po njima sam se pisao sve dok nije priznata muslimanska nacija. Sada se pišem kao Bošnjak, jer je “musliman” vjerska, a ne nacionalna, odrednica…

– Mogu li vas nešto posebno zamoliti? – rekoh pri samom kraju razgovora koji je potrajao duže od dva sata.

– Naravno.

– Otiđite u Moskvu, kod ruskog predsednika, i otuda, u ime slovenskih korena svih u Bosni i Hercegovini, zajedno pozovite i Srbe, i Bošnjake, i Hrvate na pamet i mirni dogovor. Za Srbe vam garantujem da će taj poziv primiti punim srcem.

– Razmisliću… Ozbiljno ću razmisliti o tome – odgovori nakon kraćeg premišljanja. – A ja vas molim da sve ovo što ste pričali sa mnom prenesete, večeras, i Radovanu Karadžiću… I pozdravite ga. Zamolite ga da sutra dođe na Okrugli sto i recite mu da ću ja, na tom skupu, ponoviti sve što sam danas vama kazao…

Odlazeći, ni slutio nisam da će nam to biti i prvo i poslednje viđenje. I da će, te iste godine, taj isti čovek nepromenjenih i nepromenljivih korena iz svog robijaškog kartona, vršiti smotre mudžahedina koji će, iz daleke tuđine, dolaziti u Herceg-Bosnu, da odsecaju glave nevernika i dušmana, uglavnom Srba, arlaučući na jeziku nerazumljivom onima koje su ti tuđinci branili. Majka Arabija, majka Iran, majka Turska, uredovaće po zemlji sa čijim ljudima te majke nisu bile ni u kakvom srodstvu…

Tog sarajevskog januara, uoči pravoslavne Nove godine, nisam mogao zamisliti ni da ću se poslednji put sresti sa Radovanom Karadžićem. Idući na večeru sa njim, odmotavao sam sećanje.

Sreo sam ga, prvi put, u svečanoj sali Udruženja književnika u Beogradu, negde u ranu jesen 1990, na sastanku sa velikom i propalom namerom dogovora srpske intelektualne i političke elite oko nacionalnog programa. Ja sam bio taj koji je tražio i takav sastanak i takvu temu. Rukovao sam se sa Karadžićem, ali nismo razmenili nijednu reč. Sedeo je u dnu stola i ćutao. Ništa nije rekao ni kada su predstavnici Demokratske stranke, a najgrublji je bio Miodrag Perišić, osporili svrhu takvog razgovora i Srpski pokret obnove i mene označili kao “snage povampirene ideologije noža”! Uoči devetog marta i u danima demonstracija, Karadžić nije ćutao. Tada, već kao nesporni vođa Srba u BiH, čiji je autoritet potvrđen i na izborima, oglasio se javnom pretnjom da će on, bude li trebalo, u Beograd dovesti milion Srba, da privedu pameti izdajnike i bandu predvođene Vukom Draškovićem. Iste, plaćeničke, usluge Miloševiću će, tih dana, ponuditi i starešine Srba u Hrvatskoj, Goran Hadžić i Milan Babić…

O Karadžiću, tada, dok idem na večeru sa njim, znam i to da je psihijatar i pesnik za koga se, kao pesnika, čulo tek kad je postao predvodnik Srpske demokratske stranke u Sarajevu i kad su narasle slutnje rata i u Bosni i Hercegovini. Iz jedne zbirke njegovih pesama, izvučen je stih: “Idemo na gradove, da bijemo gadove”. Taj stih će mu, pre bosanskog rata, mnogi spominjati kao optužnicu da se on priprema da granatira gradove, a kad je, koji mesec posle razgovora nas dvojice, njegova vojska i počela sa granatiranjem Sarajeva, pesma je postala kao “neoborivi dokaz” planiranja zločina.

Sa nelagodom zbog oživljenog sećanja na moj i Karadžićev deveti mart, dolazim kod njega. Dosta ih je još sa njim, ali prepoznajem samo Aleksu Buhu i Momčila Krajišnika. Večera je posna – pastrmka, krompir salata i vino…

– Evo, Radovane, čuo si – kažem posle prepričavanja mog razgovora sa Izetbegovićem. – Šta misliš, šta mislite svi vi o njegovim predlozima?

– Ništa mu ne vjerujem! – spremno će on.

– Prepreden je, ne poznaješ ga dobro – reče Momčilo Krajišnik. – Na ustima med, a otrov u srcu. Sve on hoće i sve će potpisati, jer je u većini. Hoće da Bosna bude njegova džamahirija. Mi, Srbi, po jedno dijete, ili nijedno, a muslimani po troje ili petoro. Za deset godina, biće ih više nego Srba i Hrvata zajedno – namrska one svoje guste obrve, slične Mesićevim.

– Tako je, Momo – podrža ga Aleksa Buha. – Mi smo sada većinski narod na više od šezdeset i pet procenata teritorije Bosne i Hercegovine. Srbi su prorijeđeni, ali su, i prorijeđeni, većina na svom istorijskom prostoru. I to ne damo nikome. Pogotovu to ne damo onima koji su, u prošlom ratu, nad nama počinili genocid! – reče uzbuđeno, a tihim glasom. – Kako ti je otac? – upita me. – I, molim te, pozdravi ga.

Naša sela, u Hercegovini, jedno su do drugog. Moje, Slivlje, i njegovo, Ribari. Nas dvojica smo i daljnji rođaci.

– Nisam ja, Aleksa, u razgovoru sa Izetbegovićem preskočio genocid i muslimansko, antiistorijsko, svrstavanje na Pavelićevu i Hitlerovu stranu. Interes i mudrost, a i zajednički narodni izvor, nalažu nam danas dogovor, a ne rat, sa muslimanima.

– Ko priča o ratu? – povika Karadžić. – Srbi neće rat, a jači su. Da su oni jači, već bi napali. Slabi su i prijete praznom puškom. Tvrde pazar, blefiraju.

– Blefirali ili ne – povika Buha – ne smijemo pristati na nezavisnu Bosnu. Istopićemo se u njoj.

– Možda i nećemo, ako se podijelimo – ispravi ga Karadžić. – Ako svak uzme teritoriju na kojoj je u većini i da se zapiše da je to zauvijek njegovo. Srbima šezdeset do šezdeset i pet odsto teritorije, a ostalo neka Alija dijeli sa Hrvatima.

– Odbiće to i jedni i drugi, Radovane. A i svet će da odbije.

– Vojska je u Bosni, a Srbija uz Bosnu – odgovori on. – Nikud oni ne mogu iz Jugoslavije.

– Zaboravljaš – odgovorih mu – da je to vojska već mrtve države i da je u Srbiji Slobodan Milošević. Gurnuće te u zlo, a posle ti poslati katul-ferman i svileni gajtan, kao nedavno i Milanu Babiću!

– Ne damo im ni stopu srpske teritorije, ne damo, i kvit! – uzvrati on. – Podijeliti i iglu u plastu sijena.

– Muslimani su sada većina u Sarajevu, a Srbi imaju predsednike svih gradskih opština, jer su se muslimani, na izborima, pocepali u dve-tri kolone, pa je tvoja stranka, pojedinačno, osvojila najviše odborničkih mandata. Gde je korist od podele Sarajeva, kojim celim vladaš, i kako, uopšte, podeliti Sarajevo?

– Lijepo. Srpska čaršija, turska čaršija. Do Kozje ćuprije naše, od Kozje ćuprije njihovo… Moramo se podijeliti. Znaš li ti da je Mićo Kovačević dobio otkaz na benzinskoj pumpi?! – začudi me tim pitanjem o gubitku posla nekog čoveka koga nisam ni poznavao.

– Žao mi je zbog toga Mića, ali on i pumpa nemaju veze sa ovim o čemu pričamo. U pitanju je, ljudi, biti ili ne biti. Mir ili rat u Bosni!

– Ako hoće rat, neka izvole – reče Krajišnik. – Neka pobijede na bojnom polju, a ne prijetnjama i prevarama… Prihvatiće Alija i te tvoje kantone, jer si mu rekao da će sastav kantonalnih vlasti zavisiti od nacionalnog sastava stanovnika.

– Jesam, pa šta?

– Za deset do petnaest godina, muslimani će zadobiti većinu i u Istočnoj Hercegovini i u Istočnoj Bosni. Srbima bi, znači, ostala jedino bosanska Krajina.

– Kakav je to, zaboga, argument da su muslimani plodniji od Srba?! – zasmejah mnoge za stolom. – Pričate da su Srbi u većini na šezdeset i pet procenata teritorije, a nećete kantonalnu podelu Bosne koja nam obezbeđuje većinsku srpsku vlast na toj teritoriji. Šta, uopšte, hoćete? – upitah dosta grubo.

– Hoćemo ono što neće Izetbegović, jer nije iskren i ništa mu ne vjerujemo – odgovori Karadžić. – I nećemo ono što on hoće. Nećemo nezavisnu Bosnu i Hercegovinu, i kvit!

– Nezavisnu i kantonalnu, a u zajednici sa Srbijom, Makedonijom i Crnom Gorom. Glavni rodovi vojske zajednički, moneta zajednička, zajednički parlament unije… Ljudi moji, olovku u ruke i sračunajte ko će da dominira u toj zajednici – iznervirah se i na beli stolnjak prevrnuh čašu sa crnim vinom. Ovaj detalj pamtim i zbog toga što ću, u vremenima koja će doći, često gledati snimak tog razgovora zabeležen kamerom nekog snimatelja iz Leskovca, a zašto iz Leskovca i otkud, te večeri, on tamo, nikada neću saznati.

– Otkuda ti utisak da smo mi ekstremni i protiv dogovora – začudih se Karadžićevom pitanju.

– Nije utisak, nego strah. Danas moramo podnositi sve što ne možemo promeniti, biti snažni u zahtevima koje možemo postići, a mudri da to dvoje razlikujemo. Plašim se da tu razliku ne uočavate.

– Jeste olujno, ali sve gledaš isuviše crno – reče Karadžić. – Volio bih ja i svi mi da nije ovako kako je. Šta god ko mislio o Miloševiću, on nije započeo rat i on nije bio za rušenje Jugoslavije. Sve su započele i pokrenule ustaše. Evo, i sad, poslije svega, Srbi bi pristali na obnovu Jugoslavije. Zašto? Zato što nećemo da budemo ni stranci ni manjina bilo gdje u toj državi koja je bila naša i svih ostalih, i za koju smo prolili toliko srpske krvi. Ali, Vuče, drugi neće to što mi hoćemo. I šta da radimo? Da, na koljenima, ispunjavamo njihove želje?! Ne može. Ne može, i kvit! – govorio je u zanosu nakvašenom sumnjama i strahovima koje je krio.

– Muke i dileme su velike. Odvežite se od Miloševića, opet vas i opominjem i molim. Ne dozvoli mu, Radovane, da budeš novi Milan Babić, a Srbi u Bosni i Hercegovini dožive udes Srba u Hrvatskoj.

– Kakav udes? O čemu pričaš – dobaci neko. – Tamo stižu trupe Ujedinjenih nacija.

– Te trupe će, prijatelju, jednoga dana otići, a Srpska Krajina će morati da bude u Hrvatskoj. Moraće da priznaju šahovnicu ili će biti proterani!

– Nikada više! – razdera se taj meni nepoznat čovek. – Srpske zapadne granice vojvode Šešelja su vječite!

– Taj gde zaore, tu Srbi više ne rastu! – ne mogoh da se uzdržim. – I bude li, zapamtite, on nastavio da ore po Krajini, tamošnji Srbi završiće kao izbeglice!

– Ti ujutru ideš na taj Okrugli sto? – proverava Karadžić.

– Idem, zato sam i došao u Sarajevo.

– Ne znam da li ću ja moći, ali neko će od nas doći sigurno… Ima u tom Alijinom predlogu dobrih mjesta, ali je mnogo i podvala… I ne vjerujem da će prihvatiti podjelu na kantone… A Moskva? Taj ti ni Moskvu ni Jeljcina neće vidjeti. Neće, vidjećeš. On će u Arabiju, u Stambol, u Teheran…

Ako je, uveren sam, bilo nade za preokret u korist razuma, ona je tada postojala. I ubrzo se raspršila od torpeda ideoloških jednoumaca i namćora u Beogradu i njihovog združenog projekta da samo Srbija i Crna Gora budu proglašene za staru-novu Jugoslaviju i pod zastavom i himnom raskomadane i mrtve bivše države. Umesiće i ispeći tu svoju pogaču tako što će, pre dizanja na jarbol stare-nove zastave dvonoge Jugoslavije, Herceg-Bosna biti gurnuta u smrt do kolena i ostavljena u rovovima samosatiranja tri njena naroda istog porekla i jezika.

(2)



This post has been seen 183 times.

Drašković: O čemu sam razgovarao sa Izetbegovićem i Karadžićem pred početak rata

| Slider, Vijesti |
About The Author
-