Kako su ‘95. godine mediji u Srbiji izvještavali o Srebrenici: Tek 12. jula u Dnevniku…

Izjava generala Ratka Mladića kako je cilj njegove vojske ”da urazumi muslimanske teroriste da se više ne bave terorizmom na prostoru koji im je, dobrom voljom srpskog naroda, ustupljen” prihvatala se kao legitimno objašnjenje.

Srbijanski portal Cenzolovka.rs prošle godine uradio je iscrpnu analizu o tome kako su mediji u Srbiji izvještavali dešavanjima u Srebrenici jula 1995. godine. Šta su otkrili pročitajte u nastavku.

U danu kada Vojska Republike Srpske predvođena generalom Ratkom Mladićem ulazi u zaštićenu zonu Srebrenice (11. 7. 1995), glavna vest u srpskim medijima jesu poruke koje predsednik Srbije Slobodan Miloševićdaje u intervjuu za Tajm. „Mir za šest meseci“ najavljuje Milošević sa naslovne strane tog magazina, objašnjava kako je Srbija prekinula sve odnose sa liderima bosanskih Srba i za sebe kaže da je „samo običan čovek koji zbog svog položaja može da pomogne politikom mira, koja je iskrena i objektivna prema svim stranama“.

I zaista, kraj rata je na vidiku, najavljuju se mirovne konferencije, a mediji u Srbiji prate napore vlasti da se ukinu sankcije UN. Sa ratišta stižu vesti da je Mladićeva vojska u pohodu na Srebrenicu i Žepu, da je u NATO bombardovanju srpskih položaja pogođen jedan tenk, a da bosanski Srbi zarobljavaju pripadnike UNPROFOR-a.

„Izveštavalo se o ‘ofanzivi širih razmera’, pominjalo se ‘oslobađanje’ pojedinih gradova i ‘potiskivanje muslimanskih snaga’, bilo je vesti i o ‘zbegovima civila i naoružanih Muslimana koji se povlače u više pravaca preko okolnih planina“, seća se medijskih izveštaja Dušan Radulović, tada urednik beogradske redakcije Radija Slobodna Evropa.

U razgovoru sa urednicima tada režimskih i nevladinih medija pokušali smo da, dve decenije kasnije, stvorimo sliku o načinu na koji su beogradski mediji tada izveštavali. Nismo uspeli da dođemo do svih urednika koji su bili u funkciji ratne propagande, ali i pored toga što su danas nedostupni ili su nestali sa medijske scene, za njima su ostali pisani tragovi medija koje su uređivali.

Rade Brajović priča za Cenzolovku da su Večernje novosti, čiji je tada bio glavni i odgovorni urednik, bile ubedljivo najtiražnije na prostoru bivše Jugoslavije, sa prosečnom dnevnom prodajom od oko 500.000 primeraka.

„Takav tiraž je našim novinarima stvarao obavezu da prvi budu na svakom događaju i da informacije budu što ekskluzivnije. Dvojica mojih novinara poginula su na frontu. Nije bilo lako doći do informacija. Bilo je jasno da se u Srebrenici radi o masovnom ubistvu, ali smo istu pažnju posvećivali zločinima u Bratuncu i Podrinju.“

Ipak, pregledom najuticajnijih dnevnih novina: Politike, Večernjih novosti, Politike ekspres i Naše Borbe, te nedeljnika NIN, Vreme, Duga i Intervju, kao i Dnevnika TV Beograd, jasno je da većina medija u Srbiji nije postavljala pitanja niti istraživala šta se na ratištu događa. Za njih je Srebrenica tek jedna od epizoda rata u kojem se žrtve podrazumevaju i više ne broje. Ili se o njima jednostavno – ćuti.

Bez slike i tona

Predsednika Miloševića i njegove poruke da ga zanima samo „pravedan mir“ i da nema nikakve veze sa Srbima preko Drine, doslovce je razumeo RTS. Najgledanija emisija najmoćnije TV Beograd, Dnevnik u 19.30, do 30. jula ne prikazuje ni jedan jedini snimak iz Srebrenice ili sa bilo kog drugog ratišta.

Dnevnik 11. jula počinje prilogom o žeteocima koje obilazi premijer Mirko Marjanović. Tek dan kasnije gledaoci su na TVB mogli da saznaju da se nešto događa dvadesetak kilometara od granice Srbije: u jedanaestom minutu Dnevnika čuli su izjavu Jasušija Akašija, specijalnog izaslanika UN za BiH, da neće biti intervencije UN u Srebrenici, a od generalnog sekretara UN Butrosa Galija da se plavi šlemovi neće povući iz Bosne.

Danima se od desetog minuta Dnevnika puštaju višeminutni blokovi u kojima međunarodni zvaničnici najavljuju mirovna rešenja, konferenciju Kontakt grupe, sa Miloševićem na kanabetu sede Karl Bilt, Torvald Stoltenbegr, Jasuši Akaši. Ni u jednom od tih priloga ne čuje se izjava nekog aktera, samo se čitaju saopštenja.

Ne postoji nijedna izjava niti slika nekog iz rukovodstva bosanskih Srba, nekog vojnika ili civila. Jedini kadar Srebrenice u tih dvadesetak dana jeste pokrivalica komentara Tatjane Lenard (23. 7). Vidi se panorama grada i vozila UN, što je moglo biti snimljeno bilo kad.

Kamera je ipak bilo na ratištu. Vojsku bosanskih Srba u ofanzivi na Srebrenicu pratili su samo odabrani novinari: Srpska radio-televizija sa Pala, beogradski novinar Zoran Petrović Piroćanac i snimatelji Informativne službe VRS. Za TV Beograd su ove slike bile nebitne, izbeglice nisu postojale, a rat „u kome Srbija nije učestvovala“ okončavao se pregovorima u kojima je ključni „faktor mira“ bio Slobodan Milošević.

Štampani mediji su prenosili vesti sa ratišta, izjave civilnih i vojnih lidera bosanskih Srba, ali bez preteranog udubljivanja u razloge i posledice vojnih dejstava u zaštićenim UN zonama.

Izjava generala Ratka Mladića kako je cilj njegove vojske „da urazumi muslimanske teroriste da se više ne bave terorizmom na prostoru koji im je, dobrom voljom srpskog naroda, ustupljen“ prihvatala se kao legitimno objašnjenje.

 

(6)



This post has been seen 339 times.

Kako su ‘95. godine mediji u Srbiji izvještavali o Srebrenici: Tek 12. jula u Dnevniku…

| Slider, Vijesti |
About The Author
-