Potresna ispovijest srpske novinarke iz Srebrenice jula ‘95: Muška cipela virila je iz pantalona koje su već počele da se raspadaju…

Prepričavala sam koleginici da me je Mladić, kada je video da sam popila tu jutarnju lozu, potapšao po ramenu, rekavši skoro kao komandu: ‘E, takva meni snajka treba’

Sedela sam sa koleginicom u danas nepostojećem Šumatovcu u centru Beograda, nervozna što već danima ne dobijam novu dozvolu za odlazak preko Drine od “ministarstva informisanja” na Palama koje je u to doba vodila ćerka Radovana Karadžića. Tek sam se vratila iz Banja Luke, gde smo dobili priliku da prvih dana jula 1995. godine razgovaramo sa tadašnjim komandantom Vojske Republike Srpske, gospodarom života i smrti u Bosni,Ratkom Mladićem. U sedam ujutru, uz rakiju. Prepričavala sam koleginici da me je Mladić, kada je video da sam popila tu jutarnju lozu, potapšao po ramenu, rekavši skoro kao komandu: “E, takva meni snajka treba”. Nemoguće je da mi Sonja Karadžić zbog toga ne daje dozvolu, složile smo se.

 

Mladić je bio samo šlag na novinarskoj torti. Prethodna dva meseca su, činilo mi se, bila najnapornija u mojoj do tada skoro četvorogodišnjoj karijeri “stringera” – u prevodu, devojke za sve, od telefoniranja, rezervisanja smeštaja, razmenjivanja novca, prevođenja i pisanja na terenu sada već bivših jugoslovenskih republika. Američki magazin Tajm, jedan od mojih poslodavaca, posle godina i godina pokušaja, dobio je priliku za novi intervju sa Slobodanom Miloševićem i ceo jun 1995. godine bio je posvećen samo tome. Tokom više sati razgovora sa vrhuškom Tajma, Milošević nije odustajao od svoje glavne poruke, da može da doprinese uspostavljanju mira u Bosni za šest meseci.

 

Bio je 11. jul 1995. godine. Pitale smo se kako da proverimo glasine koje smo slušale o pokretima nekakvih bagera i velikih kamiona u istočnoj Bosni. Neki su, navodno, stizali i sa ove strane granice. Iz Bosne se nije čulo ništa. Telefonske veze su bile gore nego ikada, mobilni telefoni su još uvek bili nedostižni, internet jedva da je funkcionisao i u Srbiji. Vesti nisu otkrivale ništa, čak ni između redova .

 

Zovem “vezu” u Bratuncu, gradu blizu Srebrenice, ne javlja se. Zovem Tuzlu, opet preko Budimpešte i Beča, poznanica radi u komesarijatu Ujedinjenih nacija za izbeglice. “Ne znam ništa, samo da se oprema veliki prostor za smeštaj ljudi.”

 

Nekoliko dana kasnije, iz Budimpešte stiže priča, preko Tuzle, Zagreba i Beča, da se nešto “užasno” dešava u Istočnoj Bosni. Detalja je malo, pouzdanost priče se teško može proveriti. Zovem “vezu” u Bratuncu, gradu blizu Srebrenice, ne javlja se. Zovem Tuzlu, opet preko Budimpešte i Beča, poznanica radi u komesarijatu Ujedinjenih nacija za izbeglice. “Ne znam ništa, samo da se oprema veliki prostor za smeštaj ljudi.” Kojih ljudi, odakle? “Ne znam ništa”, odbrusila mi je i spustila slušalicu.

 

“Prostor za smeštaj ljudi” može da znači mnogo toga. Sećam se prvih takozvanih izbegličkih kampova u Bosni, Hrvatskoj i Srbiji sa početaka sukoba 1991. godine. Priznajem, Srebrenica mi ne pada na pamet. Rudarski gradić pod zaštitom mirovnjaka Ujedinjenih nacija se, posle incidenata nastalih zbog nestašice hrane koje je jedva umirio francuski general Filip Morijon, retko od tada pominjao.

 

Javlja mi se “veza” iz Bratunca, u Beogradu je. Ne mogu telefonom, kaže, idemo na kafu. Tihim glasom, kao da meri svaku reč, kaže mi da je pobegao od mobilizacije. “Sve su kupili, čak su i tek oporavljeni vojnici morali da se vrate u jedinice tamo negde oko 9. jula”, kaže.

 

Dozvola za ulazak u Republiku Srpsku i dalje nije stizala, a bilo je sasvim jasno da se mora otići preko granice. Preko Hrvatske nisam mogla sa tada jugoslovenskim dokumentima, a “moji” stranci nisu dobijali vize da uđu u Srbiju i Republiku Srpsku, pa smo smislili da se nađemo negde na sredini. “Nisam novinar, bože me sačuvaj, idem kod prijatelja”, slagala sam uspavanog policajca i prešla u Zvornik.

 

Do tada sam mislila da sam oguglala na sve. Tri godine rata u Bosni su me naučile da se ponašam poput robota i pravim foldere u glavi, “posao” i “neposao”, i po potrebi se prebacujem iz jednog u drugi. A sada sam slušala ili prevodila rečenice u koje, da sam ih čula u nekom filmu, nikada ne bih poverovala.

 

Iskoristila sam, priznajem, činjenicu da se moje prezime može čuti na sve tri zaraćene strane u Bosni i uspela da se nađem sa kolegama iz britanskog Dejli Telegrafa. Stigli smo u Tuzlu 16. jula, otprilike kada i prvi Srebreničani.

 

Do tada sam mislila da sam oguglala na sve. Tri godine rata u Bosni su me naučile da se ponašam poput robota i pravim foldere u glavi, “posao” i “neposao”, i po potrebi se prebacujem iz jednog u drugi. A sada sam slušala ili prevodila rečenice u koje, da sam ih čula u nekom filmu, nikada ne bih poverovala. Smisao je bio isti, kao i priča, samo su se glasovi smenjivali. Ženski, i poneki dečiji. Pucnjava, proterivanje iz kuća, odvajanja muškaraca na stranu pod pretnjom oružja… Uzaludna nada da će UN vojnici zaštititi one koji su našli utočište u njihovoj bazi. Kroz jecaje se šaputalo o masovnim streljanjima, o zatvaranju muškaraca u napuštenu fabriku i školsko dvorište. Volonteri su zapisivali imena onih kojih nije bilo u Tuzli.

 

Stizali su autobusi, kamioni, pešaci, činilo se da nikada neće stati, sve do poslednjih dana jula. Mi smo krenuli u suprotnom pravcu, ka Srebrenici. Povremeno bi putem prošao poneki vojni kamion, kuće su, kao i ranije, većinom bile napuštene, išarane rupama od metaka, mnoge srušenih krovova.

 

Duvao je neki vetar, sećam se dobro, i donosio miris za koji sam mislila da su otpadne vode. “Ovde ionako nema kanalizacije, mora da je to, početak avgusta je”, govorili su mi.

 

Posle silnih peripetija, dobili smo dozvolu da uđemo u Srebrenicu, poslednjeg dana jula 1995. Srpska zastava se vijorila na jarbolu, zamenivši onu plavu, Ujedinjenih nacija. U opštini sada”srpske” Srebrenice nas je primio tek pristigli načelnik, spreman da nam pokaže šta su sve za sobom ostavili “Orićevi teroristi”.

 

U gradu skoro da nije bilo nikoga. Duvao je neki vetar, sećam se dobro, i donosio miris za koji sam mislila da su otpadne vode. “Ovde ionako nema kanalizacije, mora da je to, početak avgusta je”, govorili su mi.

 

Početak avgusta je doneo još jednu tragediju, Oluju, surovu vojnu operaciju Hrvatske na republiku Srpsku krajinu. Više od dvesta hiljada ljudi je preko noći napustilo domove u Kninu i okolini, bežeći od nadolazeće vojske i napada. Retki su samo ostali, uglavnom stari, a više od šesto ljudi je izgubilo život. Putevi ka Srbiji bili su zakrčeni traktorima sa čitavim porodicama, danima bez uputstava kuda, uz retku pomoć uglavnom meštana kroz čija sela i gradove prolaze. Možda zbog ovog užasnog egzodusa, vlasti Republike Srpske nisu obraćale preteranu pažnju na novinare, pa čak i strane, koji se muvaju po Srebrenici i okolnim selima. Nekoliko dana smo lutali po brdima, tražeći mesta na kojima su se sakrivali oni koji su uspeli da pobegnu iz opkoljene Srebrenice koja su nam preživeli u Tuzli navodili. Bezuspešno smo pokušali da se probijemo i do Žepe, gde je, navodno, bilo još žrtava, ali nas je u tome sprečio miniran put.

 

I onda smo, slučajno prolazeći pored seoskog fudbalskog igrališta gde su, prema rečima preživelih, bili dovođeni zarobljeni muškarci iz Srebrenice, kolega i ja videli uzak put duboko u brda. Naša lada niva uspela je da se probije do pola staze. Ostavili smo je tu, povukli ručnu i krenuli peške. Sunce se jedva probijalo kroz guste krošnje šume, olakšavši malo krivudavi kozji uspon.

 

Leto je bilo vrelo, tela su bila na brzinu prekrivena lišćem, granama ili daskama. Neka su bila u vojničkim pantalonama, one stare JNA vojske. Oružja nije bilo, ponegde neki Kuran.

 

Da nije bilo zgužvane crvene krpe – za koju se posle ispostavilo da je deo pionirske marame – ne bih ni primetila to malo skrovište na poljani u brdu iznad Kravica. Nabacane grane i kamenje krili su još nešto. Muška cipela virila je iz pantalona koje su već počele da se raspadaju. Nešto dalje, drugo telo. I još desetak, samo na tom mestu.

 

Bačena dokumenta, fotografije čvrsto stisnute u još uvek zgrčenoj ruci. Drhtavim rukopisom ispisana imena, očigledno na brzinu. Nekoliko brojanica, istrulelo voće ili povrće, više nije moglo da se razazna koje. Leto je bilo vrelo, tela su bila na brzinu prekrivena lišćem, granama ili daskama. Neka su bila u vojničkim pantalonama, one stare JNA vojske. Oružja nije bilo, ponegde neki Kuran.

 

Stajali smo u tom šumarku možda deset minuta, možda satima. Kroz glavu su mi prolazile rečenice izgovorene u pola glasa o Mirsadu koji je puzao uz brdo iza igrališta krijući mlađeg brata pod svojim telom. O stricu koji je ostao u gradu jer nije bežao ni od Nemaca u Drugom svetskom ratu, pa neće ni od komšija. Na njegovom telu je bio drugi deo one pionirske marame.

 

Rekli su mi da su ove šume poznate po vukovima i medvedima koji proždiru sve što nađu. Tokom tih dana ih nisam srela. Viđali smo ponekad jata ptica kako kruže visoko iznad šume.

 

Kravice su bile puste, korov je obrastao bazu Ujedinjenih nacija u Potočarima. Srpske izbeglice iz drugih delova Bosne, smeštene u Srebrenicu, na sve načine su pokušavale da odu iz grada i okolnih sela. “Ne živi mi se ovde”, rekla mi je jedna žena.

 

Blok u kome sam beležila imena sa ličnih karti, fotografija i umrljanih papirića popunila sam za par dana. I drugi, pa i treći. Provodili smo sate, sve do zalaska sunca, u brdima i poljima oko Srebrenice te nedelje. Stara topografska mapa ovog dela Bosne na koju sam naletela na buvljoj pijaci u Brčkom pokazala se korisnijom i tačnijom od mnogo savremenijih. Pokušavala sam tačkama da obeležim mesta do kojih smo uspevali da stignemo, kao da će mi sve te mehaničke radnje odagnati slike mrtvih tela ili krvlju umazanog zida u Kravicama, kasnije dokazanog mesta egzekucije desetina Srebreničana.

 

Počele su da stižu prve vesti o žrtvama. Jedino što je bilo jasno je da u Srebrenici nema više onih koji su tu živeli do jula 1995. godine. U septembru su vlasti Republike Srpske ponovo prestale da izdaju dozvole za odlazak u ove krajeve. Onda su počeli mirovni pregovori u Dejtonu, čiji se ishod, plan za budućnost Bosne i Hercegovine, smatra za kraj troipogodišnjeg rata koji je odneo više od sto hiljada života dok je polovina predratnog stanovništva, dva miliona ljudi, napustila domove.

 

Zima, ona prava, bosanska, sprečila nas je da odlazimo u Srebrenicu sve do proleća 1996. godine. Rat je bio završen, u Palama, ratnoj prestonici Republike, uspostavljala se vlast, predgrađa Sarajeva nezvanično razmenjena za neke druge ustupke ostala su bez srpskih stanovnika. Razmere zločina u Srebrenici su postajale sve očiglednije. Sada je već bilo više novinarskih ekipa, podstaknutih svedočenjima preživelih i izveštajima humanitarnih organizacija, pa i obaveštajnih službi.

 

Odlazili smo u brda oko grada, sada već zabeležena na mapama. Tragova je bilo sve manje, zima i divlje životinje su učinili svoje. Ekipa stranih patologa pregledavala je lokacije označene kao moguće masovne grobnice. Kravice su bile puste, korov je obrastao bazu Ujedinjenih nacija u Potočarima. Srpske izbeglice iz drugih delova Bosne, smeštene u Srebrenicu, na sve načine su pokušavale da odu iz grada i okolnih sela. “Ne živi mi se ovde”, rekla mi je jedna žena.

 

Dušan se spremao da krene na posao, ustao je od stola i tutnuo mi novine u ruke. “Terali su me da ih zakopavam, sad mi plaćaju da ih otkopavam”, rekao mi je. I ni reč više.

 

Svakog jutra smo dolazili u mali restoran par kilometara od Srebrenice. Ponekad bih razmenila nekoliko reči sa Dušanom i njegovim rođakom koji su radili za patologe. Nisam im bila preterano simpatična, stalno nešto pitam, rekli su mi. Američki patolog koji je vodio operaciju pretraživanja još uvek zvanično nepotvrđenih masovnih grobnica bio im je zanimljivija tema: svi pričaju da na teren vodi i svoje ljubimce, neke zmije otrovnice, i voli ih više nego sebe. Pričalo se o Dejtonu, o novcu za obnovu koje će završiti u džepovima “onih na vlasti”, skoro pa uobičajena priča uz jutarnju kafu bilo gde u Bosni.

 

Tog dana sam došla sama na kafu, bez “stranaca”. Dušan se spremao da krene na posao, ustao je od stola i tutnuo mi novine u ruke.

 

“Terali su me da ih zakopavam, sad mi plaćaju da ih otkopavam”, rekao mi je. I ni reč više.

 

U jesen 1996. godine, posle nedelja provedenih u Bosni, dobila sam posao u Beogradu. U Srebrenicu nisam više odlazila, sve ređe i u Bosnu. Koliko god se trudila, slike sa onih polja i dalje su bile tu, nemoguće ih je bilo potisnuti, pa sam, laički, verovala da će nestati ako ih ne podstičem odlascima u Bosnu. Sada se već govorilo o više od osam hiljada ubijenih muškaraca i dečaka iz Srebrenice tokom tih nekoliko dana jula. Osnovan je Haški tribunal, a Mladić i Karadžić su optuženi za ratne zločine , između ostalog i za genocid u Srebrenici i troipogodišnju opsadu Sarajeva.

 

Nisam ni pričala mnogo o danima provedenim u Bosni, a ni pisala, nije bilo gde, sve do pada Slobodana Miloševića u oktobru 2000. Balkan su tresli drugi događaji, sukobi i nasilja, a ja sam sve češće zaglavljivala agencijsku stolicu, kucajući na sve modernijim tastaturama. Odlasci na teren su sada bili poput naučnofantastičnih filmova u odnosu na početak devedesetih, pa čak i sa prvim mobilnim telefonom, nekom simens ciglom koja je radila tamo gde i ajfoni verovatno ne bi mogli.

 

Onda su me poslali u Hag. Suđenje Slobodanu Miloševiću, počelo u februaru 2002, ušlo je u drugu godinu i novinarske veličine željne slave iz moje tadašnje firme više nisu imale nimalo volje da se bakću proučavanjem mapa na kojima je obeležen i najmanji zaselak u nekom neprohodnom delu Bosne. Još manje ih je interesovala tehnički potkovana priča poznavalaca oružja ili stručnjaka za međunarodno pravo. Eto meni prilike da provodim sate gledajući Miloševića koji nešto, kao, zapisuje dok povremeno baca pogled u publiku sa druge strane stakla. Iako ne može da ih vidi, nije propuštao priliku da se povremeno osmehne ili onako naizgled studiozno gleda u jednu tačku.

 

Stražari su uveli Miloševića u sudnicu, stigli su i tužioci, branioci i zapisničari. Tog dana je neki britanski profesor objašnjavao nekakve geostrateški važne rute, monotonim učenjačkim glasom, da su čak i prevodioci prešli na autopilot. Studenti su, činilo mi se, počeli da igraju papirnu verziju podmornica, a Milošević je lice zabio u svoje beleške.

 

Sem studenata međunarodnog prava, novinara koji moraju da se vrate u praistoriju hvatajući beleške u blokčetu i ponekog posetioca, mala galerija uz sudnicu nije bila popunjena kao u prvim danima procesa.

 

Do te srede.

 

Krenula sam da sednem na uobičajeno mesto, ali je stolica uz staklo bila zauzeta. Žena u sivom mantilu, kose sakrivene crnom maramom, čvrsto je u ruci stiskala kovertu sa zgužvanim fotografijama. Pored nje, smeđokosi dečak, tek na pragu tinejdžerskih godina, nije odvajao pogled od sudnice, još uvek prazne. Ne znam ni danas zašto, ali nešto mi nije dalo da im priđem. Drugi deo galerije su zauzeli studenti iz neke evropske zemlje, opremljeni mini pravnim priručnicima sa definicijama onoga što će upravo slušati. Sela sam pored njih, računajući da ću možda naučiti neki novi pravni termin.

 

Stražari su uveli Miloševića u sudnicu, stigli su i tužioci, branioci i zapisničari. Tog dana je neki britanski profesor objašnjavao nekakve geostrateški važne rute, monotonim učenjačkim glasom, da su čak i prevodioci prešli na autopilot. Studenti su, činilo mi se, počeli da igraju papirnu verziju podmornica, a Milošević je lice zabio u svoje beleške.

 

Samo je dečak u crnoj, pažljivo ispeglanoj košulji netremice gledao kroz staklo, pravo u njega. Istoričar je pomenuo isto ono brdo iznad Kravica na kom sam provela nedelje. Žena se trgla, zadrhtala i zajecala. Dečak nije odvajao pogled od Miloševića. On nije ni podigao glavu, minutima, možda i satima.

 

Dečak je uhvatio majku pod ruku i tihim glasom rekao: “Idemo, majko. On ne zaslužuje da vidi našu patnju.”

 

Ponovo mi nešto nije dalo da im priđem. Dečak i majka su izašli iz Haškog tribunala ne okrenuvši se. Vratila sam se na suđenje Miloševiću, pa posleKrstiću, Tolimiru, pratila procese Karadžiću i Mladiću. Znam da je i njih neko njih netremice posmatrao satima.

(6)



This post has been seen 341 times.

Potresna ispovijest srpske novinarke iz Srebrenice jula ‘95: Muška cipela virila je iz pantalona koje su već počele da se raspadaju…

| Slider, Vijesti |
About The Author
-