ZAŠTO JE NAŠIM RODITELJIMA BILO LAKŠE DA BUDU RODITELJI?

Da li ikada poželite da budete roditelj koji svoju dužnost obavlja opuštenije nego većina roditelja danas, kao što su to naši roditelji radili? Ja svakako poželim.  Ne uzimajte ovo zdravo za gotovo. Sigurno mi je drago što su naša deca zdravija i bezbednija, ali ponekad zaista pomislim da mi se zalomilo da svoje roditeljske dužnosti  obavljam u pogrešnoj deceniji. S’ druge strane, ima tako mnogo stvari kod kojih su naši roditelji zabušavali, i živeli mnogo lagodnijim životom nego mi  danas; zbog takvih stvari ponekad stvarno mislim da je neznanje prava sreća…

1. Bejbi-siter? Kome je to još potrebno? Bože dragi, kad se setim koliko je samo bilo žurki na kojima se pilo i pušilo, a na svakoj su bila i deca. Niko nije ni pomišljao na bejbi-sitere. Ljudi su jednostavno  pristizali i još sa vrata puštali decu da do mile volje jurcaju po ulici, gde smo se igrali ‘žmurke’ ili čega god smo želeli. Ako ćemo pošteno, ne sećam se da su naši roditelji čak i prilazili da bace pogled šta radimo. Mogu samo da pretpostavljam šta bi se desilo kada bi neko danas pokušao da dovede decu na zabavu za odrasle. Mislim da bi se u priču jako brzo umešala Socijalna služba, a u najmanju ruku, roditelji bi od strane drugih roditelja proglašeni neodgovornim.

2. Specijalno sedište za dete u autu – šta to beše? Moja mama bi me jednostavno ubacila na zadnje sedište auta, gde sam mogla sednem kako želim, pa bih obično objahala izbočinu na podu između sedišta. Naravno da sam srećna što su naša deca danas bezbednija. Ipak, zamislite samo kako bi to bilo kada bi jednostavno mogli da pustimo decu da se sjure do kola i uskoče na zadnje sedište? Moja mama se nikada nije namučila da podesi sigurnosni  pojas u kolima. Nije ni pokušavala.

3. Zabavljanje dece nije bila isključiva odgovornost roditelja. Zabaviti svoje dete? Ovaj simptom vaspitanja dece je prisutan svega nekoliko decenija.  Prilično sam sigurna da mojim roditeljima ni na trenutak nije padalo na pamet da me zabavljaju.  Mi deca smo se sami igrali i nikada nismo ni očekivali da bi nas roditelji na bilo koji način u tome usmeravaju.

4. Roditelji se nisu opterećivali time da bi njihovi poroci mogli da daju loš primer deci. Moj otac nije vadio cigaretu iz usta. Kada je na kraju ostavio pušenje, to je bilo isključivo radi njegovog zdravlja. U to vreme niko nije ni razmišljao o pasivnom pušenju, i prilično sam sigurna da osećaj roditeljske krivice nije bio na listi razloga zbog kojih je doneo odluku da ostavi cigarete.

I sama sam nekada bila pušač (mnoooogo pre nego što sam dobila decu) i povremeno imam faze kada ponovo posegnem za cigaretom. Mislim da ne bi trebalo ni da napominjem da nikada ne bih zapalila u blizini moje dece – ipak, ne mogu a da se ne zapitam da li je zaista neophodno da prolazim kroz detaljan ritual detoksikacije pre nego što nakon ispušene cigarete ponovo priđem blizu svog deteta?

5. Konzumiranje alkohola u trudnoći – ili bilo kada. Majka mi je rekla da je svake večeri dok je mene nosila u stomaku pila po jedan viski sa sokom od limuna. Ma šta mi reče? Sećam se kako sam pre nego što bih popila čašu vina u ni-sama-ne-znam koliko dana najpre na internetu  do besvesti proveravala moguće rizike po moj fetus. Zahvaljujući osećaju krivice koji bi mi Gugl usadio, nikada nisam uspela da popijem celu čašu vina.

6. Mogli ste da se na javnom mestu izderete na svoje dete. Apsolutno ste mogli da se izvičete na svoje dete na javnom mestu, a da nikome ne padne na pamet da pozove službu za zaštitu dečjih prava ili slično. Sada je situacija drugačija, roditelji nemoćno škrguću zbima i glume strpljivost i umilnost. Moji roditelji nikada nisu digli ruku na mene, i ja nikada ne bih udarila svoje dete, ali ponekad – čak i kada se samo strogo obratim svom detetu na javnom mestu, ljudi me gledaju kao da sam neurotična.

7. Deca nisu diktirala izbor jela. Ne sećam se da su me nekada pitali šta bih volela za večeru. Nikada

8. Plastika nepoznatog porekla? Da li je potrebno bilo šta dodati? Igračke bi se kupovale bilo gde, a spavali smo sa njima, grizli, prali, topili, i na to niko nije obraćao pažnju… Sada provodim sate i sate tražeći savršenu ne-toksičnu igračku koja nije proizvedena u Kini i ne sadrži BPA. To je poprilično iscrpljujuće.

9. Mere predostrožnosti za dečju bezbednost? Mere predostrožnosti? Kakve mere predostrožnosti? Na svojoj koži sam iskusila struju (u blažoj varijanti), znam kako je kada dodirneš usijanu peć, kada se skotrljaš niz stepenice ili kada propisno izgoriš usta vrelom hranom. Moje dete pojma nema o ovakvim stvarima, niti će ikada imati priliku da ih iskusi zahvaljujući mojoj akutnoj paranoji i zavidnim veštinama kada su u pitanju mere predostrožnosti kojima se štite deca.  Volela bih kada bi mogla da kažem da bi moje dete uspelo da preživi čak i bez mog opsesivnog nastojanja da ga sačuvam od … pa mogu slobodno reći, SVEGA!

10. Bez obzira na sve, mi volimo svoje roditelje. Naši su nas roditelji ubacivali u tovarni prostor kamioneta, puštali da se igramo šibicama, i nikada se nisu prema nama ophodili kao prema pojedincima sa posebnim ličnim potrebama. Uprkos svemu, mi ih volimo. Danas se kao roditelji plašimo se da ćemo od naše dece napraviti otpadnike od društva i slučajeve za lečenje koji će nas čitav svoj život mrzeti, ukoliko ih kao male pustimo da plaču i minut duže ili ukoliko se prema našim mališanima koji nisu ni prohodali ne ophodimo kao prema sebi ravnima.

(28)



This post has been seen 579 times.

ZAŠTO JE NAŠIM RODITELJIMA BILO LAKŠE DA BUDU RODITELJI?

| Porodica i zdravlje, Slider, Zanimljivosti |
About The Author
-